Vreme je za putovanja

Vreme je za putovanja

Najpre sam pomislila da ću pisati tekst onako kako sam videla okolnosti koje se događaju u zemlji iz koje sam pošla.

Najradije bih da sam na drugom mestu, da sam u uređenom sistemu. To bi za mene bilo savršeno. Ali, jednom je neko rekao, ako savršenstvo postoji, nije pitanje zbog čega ono nije ovde, već zašto ti nisi tamo?

Zato, umesto da moj tekst bude destruktivna skupina svega što nas okružuje, nabrajana i obrazlagana potvrda gorčine, neka bude poziv da se toga rešimo. Neka bude put kojim treba da krenu svi oni koji su sebi dali tu mogućnost. Ne govorim dobili mogućnost, već dali je sebi. Zato što je to jedino ispravno.

Sve o čemu ću ovde govoriti, je moj lični primer i moje proživljeno iskustvo. Neću se doticati nečega što praktično nisam doživela.

Alisa i njena Zemlja Čuda

Ja sam zaista zakoračila ne znajući šta me to tačno očekuje. Ali jednostavno je, tako mora. To smo sebi dužni ako verujemo da smo dostojni da živimo, za početak, normalno. Zato sam već rekla da takve prilike dajemo sebi, ali smo često i propuštali iste. Zato jeste akcenat na istini da čovek sve svoje okolnosti stvara sam, kada se suočite sa istinom da ste vi taj ko bira i donosi konačnu odluku o svom životu. Prilika vam se nudi, vaše je da odlučite da li je prihvatate ili ne. Prema tome, sami birate i trpite posledice svojih izbora. To je prva odgovornost koju na svakom nivou morate da preuzmete. I to vas čeka gde god da živite, hteli to da priznate ili ne.

Zemlja Čuda ili zemlja Dembelija?

Priznajem da smo skloni sebe da lažemo, samo da bismo svoju nemoć stavili iza neke zavese da je sakrije. Neka se sklone zavese jer, verujte mi, mnogo je lakše da se sa svojim strahom suočimo i prevaziđemo ga, nego da u njemu živimo.

Čula sam razne izgovore nemoćih i uplašenih, kako je na zapadu sve sam kamen do kamena bez saosećanja. Puni gradovi drugačijih od nas, nekako “hladnih” ljudi. Sada zamislite da li vam to zaista zvuči realno? Ni pod kojim okolnostima to ne zvuči tako. Šta onda svet za nas treba da kaže kada naša agresivna osećanja isplivaju, i naučeno “Da komšiji crkne krava” ponašanje takmičarskog karaktera? Za takva destruktivna osećanja nauka govori da su niži nivo razvoja ljudske svesti, i da taj nivo treba prevazići. A ta nauka je zastupljena i kod nas, na Balkanu. Ako hoćete, i iz perspektive vernika, dato vam je na znanje da dobar hrišćanin uvek ima blaga osećanja i blagu reč za svakoga, da gaji naklonost i privrženost drugom ljudskom biću i prirodi. Sada zaključite sami gde se u tome svemu nalazimo mi kao nacija.

Dakle, ovakve i slične izgovore oko neke emocionalno siromašne sredine na zapadu ne mogu da prihvatim. A, pored toga, mi smo prvi “opravdali” svakakve vrste nsilja i agresije. Mi smo opravdali i prihvatili diskriminaciju, zanemarivanje osnovnih ljudskih potreba i skrivamo takve istine ispod tepiha kako ne bismo morali da se sa njima suočavamo. Svedoci smo nepravde, a naša socijalna sredina (ljudi koji bi time trebalo profesionalno da se bave) ne gleda, samo da ne bi morala to da rešava, ima važnijeg posla.

Zapad se sa time odavno suočava i takve pojave u društvu procesuira.

Ovi ljudi su jednostavno naučili da kanališu svoje emocije i da se ponašaju u skladu sa potrebama sredine i okolnosti u kojima se svakog trenutka nalaze. Jer, to su ljudi koji se međusobno vole, rade svoje poslove, stvaraju dobar život za porodicu i decu, odlaze na letovanja, zimovanja, u školama decu uče bukvalno svim veštinama, i ni na šta ih ne primoravaju. Imaju svoje navike i običaje koje poštuju, isto tako poštuju i tuđe. Ljubazni su na trotoaru ili šetalištu, čine jedno veoma pristupačno fino društvo, iako vi imate utisak da nije tako, jer vam se serviraju druge priče. Jednom je neko rekao da vas tamo niko neće udariti ramenom u prolazu jer misli da je jači od vas, pa želi na to da vas upozori. Da, to jeste tako. Dok će kod nas često doći do dokazivanja nadmoći, bez razloga. A uska staza je prema poznatoj basni “Dva jarca” okarakterisala ponašanja kojima smo najviše skloni mi Balkanci, kada na nju naiđemo, i nećete ih videti u svetu.

Još izgovora? Pa znate i sami: “Neću da mi šefuje neko drugi, ko nije moje nacionalnosti!”

Ja bih dodala da neko svakako mora da vam šefuje. Ako nešto zaista znate da radite, ako vaša profesija ima kvalitetnog poznavaca materije u vama i ako stojite iza svog znanja i umeća da taj posao savesno obavljate, onda je vaš poslodavac tu da to poštuje i da vam za uzvrat omogući da primate svoju platu. Bez izgovora iako je privatnik, i bez kašnjenja sa svim beneficijama koje vam taj staž ionako nudi. Na zapadu, vaš poslodavac shvata i prema tome se i ponaša kao neko kome ste korisni u lancu usluga koje prodaje korisnicima.

Vaša “lična karta”

Poslodavac neće gledati jeste li vi crni ili beli, da li ste visoki Ili ne, da li ste opredeljeni i za koji politički pravac i trend.

Ne, gledaće samo jedno- kako obavljate posao za koji kažete da znate da radite. To je vaša lična karta.

“Tamo se traži znanje i rad.”

Zar vam ne zvuči kao ona rečenica koju su nam govorili pre polaska u školu? “Videćeš ti kad pođeš u školu, gotova je igra nego ima samo da se uči!”

Kako onda ne shvatate da su naši ljudi skloni tom ponavljanju starih i istrošenih rečenica, iako smo sto puta svedočili u svom životu, da nije baš kao što su rekli. Sa generacije na generaciju, mi prenosimo skoro uvek ovakve rečenice. I neka, ali jednom moramo biti svesni da je to možda tako ranije bilo, i da smo živeli mnoge drugačije okolnosti u “svom selu”, nego što je neka “baba” pričala da će biti.

Svuda gde se rad poštuje i pošteno plaća, gde je kvalitetno obrazovanje prema kapacitetu koji posedujete, sastavni deo odrastanja, PODRAZUMEVA SE kvalitet u radu. PODRAZUMEVA SE da ste sposobni da radite kvalitetno i kako treba, jer poslodavac nije vanzemaljac, i to što traži nisu nadljudski napori, naprotiv.

Ili, stvarno misite da je moguće nekvalitetnim radom da postignete dobar rezultat? Neznanjem da napravite dobar proizvod? Shvatate li da ako nemate elementarna životna znanja, sve i da ste u svom selu, opet ne biste mogli normalno da živite. Nije zapad baba-roga, to su stvarno najnormalnije okolnosti koje su opšta potreba svima za optimalan život i zdravlje.

Kada pominjemo optimalan život i zdravlje, ako to imate za početak, vi dalje možete da razmišljate o napretku i razvoju svojih sposobnosti i ne dajte da vas lažu, za to nikada nije kasno. Budući da vaš hobi može da postane vaš posao i izvor zarade, ako pametno razmišljate i imate plodno zemljište da zasadite svoju ideju. A plodno zemljište vam sigurno daje onaj poslodavac koji želi dobre rezultate i sposoban je da ih vidi i poštuje još pre nego se vaše ideje pretvore u njih. Ili pak mislite da ćete plodno tlo naći kod poslodavca koji još vidi svoju pobedu i napredak u situacijama kad “komšiji crkne krava”?

U ovoj metafori, sami procenite gde vam je zemljište plodno? I pustite one koji bi da “oru drumove”, jer možda su još u tom dobu na skali razvoja njihove svesti, i neka ih, imaju svoje pravo na to. Za vas je da hodate svojim putem.

Sada je jasnije zašto je naslov ovog dela “Vaša lična karta”. Poslodavac u razvijenom i stabilnom sistemu poslovanja, proizvodnje, prodaje bilo kakvih usluga, od vas stvarno traži da znate svoj posao i da ga odgovorno obavljate. Ne nasedajte na drugačije priče. Ako je vaša “lična karta” (ovo je najverodostojniji izraz koji znam , da bih dokučila važnost onoga što vas opisuje i predstavlja bez greške) dobro obavljen posao, vi nemate radi čega da se brinite. Idite i samo radite svoj posao kvalitetno i odgovorno. To je sasvim dovoljno.

Sada vam je jasno da država koja proizvodi, ne želi gubitke. Ona želi dobrobit i korist za sve potrošače i korisnike. Takva država poštuje svačiji rad. Neradnicima ostavite da propadaju u neradu i životare dane, dok vi napredujete i stvarate dobre prilike za svoj uspeh.

I na kraju, obujte cipele poslodavca. Da li biste u svom timu zaista želeli neradnike? A neznalice? A bezobrazne i neodgovorne? A radnike koji stalno kasne, ne poštuju radno vreme?

Budimo realni. Ne traže vam tamo ništa osim da čestito obavljate svoj posao i imate korektan odnos prema socijalnom okruženju. Ako smo mi Balkanci nesposobni toliko da uradimo, onda nam je zaista mesto u onom dvorištu iz koga se želi tuđ neuspeh I to se beleži kao sopstveni uspeh. Zaista se onda “odlično” živi tamo, među “pocrkalim kravama”.

Neko o vama brine. Ali, zaista!

Zakon i kazna! Drugim rečima briga o ljudima.

Zamislite socijalno okruženje u kome brinu da ste bezbedni.

Kada je svaki sistem jedne države uređen suštinski i nema trulih jabuka u njemu, da li se tu osećate nebezbedno? Možda, ako napravite prevaru pa se bojite da vas ne uhvate.

Otkriću vam “tajnu”. PREVARANTI I TREBA DA SU KAŽNJAVANI!!!

I ne znam šta je tu sporno? Osim u našem mentalitetu gde se “eto malo kraducka”, i postoji mišljenje da je to sve u redu.

Ostali ljudi u ovakvim sredinama bezbrižno žive i rade, jer znaju da su dali kvalitet porodici, društvenoj sredini, poslodavcu, svetu oko sebe i suštinski zaslužuju sve što sredina ima da im da za uzvrat.

Ne može niko da vam naudi i da prođe nekažnjeno a pravda da ostane nezadovoljena.

Ne može neko da vam oduzme mesto koje vam pripada na poslu, ako ste ga stekli vredno radeći, ne može ni da proba.

A možete da vredno radite i učite nove veštine, možete da stičete nova znaja u sistemu koji vas stalno motiviše i da unapredite svoj posao i napredujete u svojoj karijeri. Od toga vaša porodica ima dobiti koje joj život čine još boljim i lepšim.

Sada da podvučem i to da je sve gde god da krenete namešteno tako da vi ni o čemu ne morate brinuti. Sve je sa pažnjom i brigom za vas i vaš život složeno do najsitnijeg detalja. I stvarno vam ništa neće pasti na glavu ako hodate zimi gradskim trotoarima (nema ledenica, niti ičega sličnog). Nema toga što zapad nije uredio kako iste vi bili bezbedni. Gde god se okrenete vi to jednostavno vidite. Putevi su bezbedni za vas, šetališta su uređena da vama bude dobro i lepo, drveće je svuda da imate čist vazduh, svako jednostavno radi svoj posao u lancu sveopšte dobrobiti da bi svi mogli da se kreću, rade, prevezu do željene destinacije, zdravo i dobro. Ako na to još dodamo i kvalitet koji jeste svuda i u svemu, sećate se zašto je to tako? To je rezultat kvalitetnog obavljanja poslova svuda i na svakom mestu, jer jedino tako nećemo naškoditi nikome. Zar to nije najveća briga za čoveka na globalnom nivou. Ovo jeste mesto gde se čovek susreće sa pravdom, jer budimo iskreni kod nas se ne kažnjavaju nepravedni, i svi to znaju. A ovde je ta zemlja u kojoj je čovek važan i poštovan kao samo čudo, o kome se vodi računa da je bezbedan, zadovoljan i da ima sve što mu treba i više od toga. I to je nematerijalno i materijalno dobro koje mu pripada, o kome sam pisala nešto ranije, jer savesno, pošteno i kvalitetno obavlja svoj posao. Jer i sam je deo proizvodnje i stvaranja takvog života.

Sprovođenje i poštovanje zakona i kažnjavanje onih koji zakon krše je, ništa drugo do, osnovna i najvažnija briga za život i bezbednost ljudi koji tu državu naseljavaju. Ko to tako ne vidi, ostaće u zemlji “Dembeliji”. I živeće pod raznim izgovorima dokle god ne otvori oči.

Sada je zaista red da ponovim. Ako shvatate da ovakvo mesto postoji, zašto još niste tamo?

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *